USTAVNI SUD RS: Usvojena ustavna žalba u predmetu Už-12193/2023 - Udruženja “Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu" iz Beograda

Ustavni sud je, na 1. sednici II Velikog veća, usvojio ustavnu žalbu u predmetu Už-12193/2023, Udruženja “Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu” iz Beograda. Odluka će, nakon što Redakciona komisija Ustavnog suda, u skladu sa Poslovnikom o radu Ustavnog suda, utvrdi njen konačan tekst, biti objavljena u “Službenom glasniku Republike Srbije”.

Ustavni sud je na stanovištu da aktivna legitimacija udruženja koje se bavi zaštitom životne sredine u upravnom postupku u kome se odlučuje o zahtevu investitora za izdavanje građevinske dozvole, zavisi od toga da li rešenje o građevinskoj dozvoli može da utiče na životnu sredinu. Ukoliko se odlučuje o zahtevu za izdavanje građevinske dozvole za projekat za koji je obavezna procena uticaja na životnu sredinu, ishod tog postupka, nesumnjivo, može da utiče na životnu sredinu. Sledstveno, Ustavni sud smatra da navedeno udruženje ima svojstvo stranke u upravnom sporu pokrenutom radi poništaja rešenja o izdavanju građevinske dozvole, ako pre njegovog donošenja nije pribavljena saglasnost nadležnog organa na studiju o proceni uticaja na životnu sredinu. Naime, postojanje na zakonu zasnovanog interesa za podnošenje tužbe ocenjuje se polazeći od materijalnopravnog propisa - u konkretnom slučaju su to odredbe Zakona o planiranju i izgradnji o dokazima koji se podnose uz zahtev za izdavanje građevinske dozvole, koje upućuju na primenu Pravilnika o sadržini, načinu i postupku izrade i način vršenja kontrole tehničke dokumentacije prema klasi i nameni objekata. Iz merodavnih odredaba tog pravilnika proizlazi da se tehničkoj dokumentaciji prilažu, ne samo elaborati i studije predviđeni Zakonom o planiranju i izgradnji i drugim propisima, već i kopije dobijenih saglasnosti, ako su propisane zakonom, iz čega dalje sledi da nadležni organ ne može izdati građevinsku dozvolu, ako investitor nije dostavio saglasnost nadležnog organa na studiju o proceni uticaja na životnu sredinu, već samo studiju o proceni uticaja. Takođe, ciljnim tumačenjem odredaba Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu i Zakona o zaštiti životne sredine može se zaključiti da postupak procene uticaja ima tri faze, da se taj postupak u celini mora okončati pre podnošenja zahteva za izdavanje građevinske dozvole i da se studija o proceni uticaja i saglasnost na tu studiju istovremeno prilažu, i to uz tehničku dokumentaciju na osnovu koje se izdaje građevinska dozvola. Drugačije tumačenje tih odredaba zakona imalo bi za posledicu da “zainteresovana javnost” ostane bez pravne zaštite u postupku ostvarivanja prava na zdravu životnu sredinu. Naime, ukoliko ne bi postojala obaveza da se saglasnost na procenu uticaja dostavi pre donošenja rešenja o građevinskoj dozvoli - čija se zakonitost može ispitati u upravnom sporu, “zainteresovana javnost” ne bi imala na raspolaganju pravno sredstvo kojim bi mogla da zaštiti pravo na zdravu životnu sredinu, ukoliko je ono povređeno propuštanjem da se ta saglasnost dostavi uz prijavu radova. Po oceni Ustavnog suda, u okviru sudske zaštite životne sredine uloga Upravnog suda je dominantna, budući da se većina odluka od značaja za životnu sredinu donosi u upravnom postupku - među njima i akti kojima se odobravaju buduće aktivnosti, kao što je dozvola za gradnju.

Izvor: Vebsajt Ustavnog suda, 26.02.2026.
Naslov: Redakcija