KRIVIČNI ZAKONIK: Najveći broj osuđenih izdržava kazne do dve godine zatvora

U zatvorskoj populaciji u Srbiji najveći je broj osuđenika na kazne do dve godine zatvora. Nisu sva krivična dela teška, ali su izrečene kazne u mnogim slučajevima bliže propisanom minimumu, nego maksimumu.

Desetogodišnja statistika govori pre svega o tome da je oko polovine uslovnih osuda. Tačnije, procenat se kretao od 58 odsto u 2015. godini i postepeno je smanjivan do 42 odsto u 2024. godini. Kada je reč o bezuslovnim kaznama zatvora, ukupno je bilo 6.200 osuđenih na kraće kazne do tri godine zatvora, među kojima je najviše onih kojima su izrečene kazne od šest meseci do dve godine zatvora. U isto vreme, “samo” 946 učinilaca krivičnih dela osuđeno je na kazne do pet, deset, 15 i 20 godina. Što je kazna zatvora stroža – sve je manje primenjivana.

Primena novčane kazne je tokom deset godina porasla od osam do 16 odsto od ukupnog broja osuđenih lica, dok je primena kazne rada u javnom interesu zanemarljiva od 0,4 do 1 odsto.

Detaljne podatke iznela je dr Gordana Nikolić, kriminalistički inspektor u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, govoreći na nedavnoj međunarodnog konferenciji Udruženja pravnika Srbije, koja je održana u Budvi. Ona ističe da represija i prevencija treba da budu ravnopravni načini borbe protiv kriminala, a posebno naglašava značaj jačanja policije, tužilaštva i sudstva, i to kako u represiji, tako i u prevenciji.

– Uprkos pooštravanju kaznene politike, kao glavnog sredstva represije, u proteklom periodu od deset godina su prilikom odmeravanja kazne izricane u najvećem broju slučajeva uslovne osude, kao i kazna zatvora u visini od šest meseci do dve godine. Imajući u vidu, sa jedne strane, strogu kaznenu politiku koja, sa druge strane, nije ostvarila svoju punu primenu, ne može se ostvariti funkcija generalne prevencije – kaže dr Gordana Nikolić.

Podsetila je da važeći Krivični zakonik (KZ) primenjujemo tačno 20 godina, ali da je on više puta menjan i dopunjavan, i to povećanjem propisanih minimuma i maksimuma kazne zatvora za određena krivična dela, a zatim i uvođenje doživotnog zatvora. Tako smo, kaže naša sagovornica, jačanjem krivičnopravne represije slabili preventivnu funkciju i njenu važnost u borbi protiv kriminaliteta.

Primena doživotnog zatvora počela je tek krajem 2019. i za sada ima 11 pravnosnažno osuđenih. Na kaznu od 30 do 40 godina, koja se sada više ne primenjuje, osuđene su 63 osobe u desetogodišnjem periodu, a na 40 godina ukupno 23. U ovim slučajevima reč je o najtežim oblicima najtežih krivičnih dela, koji čine manji deo ukupnog kriminaliteta.

– Pored ukidanja smrtne kazne, u vreme dok se još primenjivao stari KZ, jedini mehanizam koji je uveden, a da se ne odnosi na jačanje represije, bilo je uvođenje kazne kućnog zatvora 2009. godine, i to ne kao nove kazne lišenja slobode, već kao načina izvršenja kazne zatvora do jedne godine, sve ostale intervencije koje su usledile u pozitivnoj dvadesetogodišnjoj primeni KZ-a odnosile su se na jačanje krivičnopravne represije, a to nije jedini put u borbi protiv kriminaliteta – kaže dr Gordana Nikolić.

Podsetila je da su, novelama iz 2009. godine, pooštrene, između ostalog, kazne za silovanje i sva krivična dela protiv polne slobode, kao i za sve oblike nasilja u porodici. Precizirano je za koja se dela i koje učinioce se ne može ublažiti kazna, a uslovni otpust je moguće izreći tek nakon dve trećine, umesto, kao ranije, posle polovine izdržane kazne.

– Uprkos povećanju visine kazne zatvora, ne smanjuje se broj izvršenih krivičnih dela. Pored toga, pri odmeravanju kazne, sud se najčešće drži zakonskog minimuma, pa ćemo retko u praksi imati veliki broj izrečenih visokih kazni zatvora, osim za najteža dela za koja se izriče doživotni zatvor – kaže dr Gordana Nikolić.

Posebno je uočljiv veliki broj uslovnih osuda, čiji je smisao da se učiniocu dela pruži nova šansa i odloži kazna koja mu je odmerena. Ukoliko uslovno osuđeno lice ne izvrši novo krivično delo u određenom roku i ispuni postavljene obaveze, tada do izvršenja uslovne osude neće doći, a lice će se smatrati kao da nije ni osuđivano.

– Oko polovine izrečenih krivičnih sankcija prema osuđenim licima pripada uslovnoj osudi, što praktično znači da sa jedne strane pooštravamo kaznenu politiku, a sa druge strane u najvećem broju slučajeva izričemo meru upozorenja uslovnu osudu koja ne može ostvariti preventivnu funkciju, kako u vidu specijalne, tako ni u vidu generalne prevencije. Čak je i represivni karakter uslovne osude sporan, budući da se njenim izvršenjem ne može ostvariti proces resocijalizacije – objasnila je dr Gordana Nikolić.

Analizom podataka došla je do odgovora na pitanje koliko smo zapravo primenjivali pojačanu represiju, imajući u vidu da smo sa jedne strane u dvadesetogodišnjoj primeni KZ-a konstantno težili pooštravanju politike kažnjavanja, dok smo sa druge strane izricali kazne zatvora u najvećem broju slučajeva od šest meseci do dve godine.

– Problem koji se javlja je dvojake prirode. Prvi, s obzirom na jačanje krivičnopravne represije i stvaranje strogog sistema, a primenjivanje slabe politike kažnjavanja, slabi se funkcija generalne prevencije. I drugi, pooštravanjem politike kažnjavanja ne sprečavaju se budući učinioci da izvrše krivična dela, te na ovaj način ne utičemo na jačanje generalne prevencije – kaže dr Gordana Nikolić.

U prilog ove tvrdnje citira profesora dr Milana Škulića, koji ističe da “kazna nije svemoguća i kažnjavanje ne predstavlja univerzalni lek u odnosu na bilo koju vrstu kriminaliteta”.

Težište preventivnih mehanizama nije u sferi kažnjavanja, već u efikasnom otkrivanju i dokazivanju krivičnih dela, što predstavlja i neophodan uslov da uopšte dođe do izricanja i izvršenja određene krivične sankcije.

– Visoka stopa otkrivanja i dokazivanja izvršenih krivičnih dela više zastrašuje potencijalne učinioce nego pretnja bilo kojom kaznom, imajući u vidu da većina izvršilaca ni ne razmišlja o kazni, jer smatra da njihova dela neće biti uopšte otkrivena, a ako do pokretanja krivičnog postupka i dođe da neće biti izvedeno dovoljno dokaza na temelju čega bi bilo moguće utvrđivanje njihove krivice – zaključuje naša sagovornica.

Izvor: Vebsajt Politika, Aleksandra Petrović, 19.07.2026.